Uncle Marck, pita li neko nas?

Kada su učenici koji za koji mesec napuštaju osnovnu školu imali tek par godina, daleko, na drugoj strani sveta, Mark Prenski (Marc Prensky) namenio je njima i potonjim generacijama pomalo čudan naziv „digital natives“, što bi se reklo „digitalni urođenici“. Sve ostali etiketirao je digitalnim imigranitma, došljacima … Od tada je prošla decenija, burna decenija svetskih previranja, a večeras je grupa ovih „domorodaca“, učenika osmog razreda, ukratko upoznata o „čika Markovom“ primišljanju i zamoljena da napiše par reči o tome. Sasvim je sigurno da sami najbolje osećamo da li nas boli zub, a da ne idemo da pitamo komšiju kako smo. Zato, evo šta deca misle o tome, iz prve ruke, skenirano i preneto.

Podeljeni u slobodno izabrane grupe, dobili su

http://www.klinfo.hr/kategorija/hr/skolarci/18/zasto-toliko-vole-racunala/6084/1/

i

Digitalne pridošlice:natives-immigrants

  • Neaktivan
  • Ozbiljan
  • Redovan
  • Dugotrajan
  • Usredsređen
  • Samostalan
  • Obrazovanje

 Digitalni urođenici:

  • Aktivan
  • Zabavan
  • Nasumični pristup
  • Trenutan
  • Više poslova istovremeno
  • Umrežen
  • Život

Marija

Za uvećani prikaz kliknite na sliku.

21

JA U e-ŠKOLU IDEM I DOBAR SAM ĐAK

Škola u kojoj radim više od tri decenije osnovana je još davne 1904. godine. Mada u vreme „K&K“ monarhije, ono što je nedavno zadivilo posetioce iz SAD, kojima sam kao kustos, zapravo PR škole, pokazivao školu je da to što je još u onim vremenima bila mešovita, i za dečake i devojčice, Građanska škola u Kovinu. Posle Drugog svetskog rata postala je osnovna škola i to je ostala do danas. Ona je i moja škola, u nju sam ušao kao prvačić i do danas ostao, opravdano izostavši samo radi učenja gimnazije i studija.

Premda mala sredina, sa dve osnovne i dve srednje škole, Kovin je vazda bio mesto gde su marljivi prosvetni radnici, a i sam sam treća genereacija prosvetara u porodici, uvek bili u toku savremene pedagoške misli, što se videlo i po rezultatima učenika, kako na takmičenjima tako i po njihovom kasnijem visokom uspehu na svetski prestižnim univrezitetima, a potom i u svetu nauke i kulture. Čim sam dobio dnevnik u ruke počeli su da mi se dostavljaju i pozivi na seminare. Nije bilo bodova, sati ni sertifikata, već samo velikog entuzijazma i želje da se sazna novo i to odmah prenese u učionice.

A onda se, ne tako davno, pojaviše akreditovani seminari i sati i bodovi i … Isprva nam je bilo čudno, jer smo mi to oduvek radili, ali kao potrebu. Naša škola je i ranije, a i sada bila vazda mesto gde se okupljalo radi profesionalnog usavršavanja; i danas je u njoj sedište opštinskog Društva učitelja i Društva matematičara. Prvi seminar – gde ga organizovati? U „Zmajevoj“ školi, naravno. Koleginice i kolege sa projektorima, stikerima, sedenje u krugu, podela u grupe, pisanje i referisanje … Sve je to lepo, malo neobično u poređenju sa nekadašnjim seminarima, ali kada se osvrnem za sobom, a pregazih dosta godina, znam da sve što se mora, nije lepo. A moralo se. Bilo je i izvrsnih seminara, zanimljivih predavača, intrigantnih tema, ali, nakon završene radne nedelje, provesti još i subotu i nedelju u školi i nastaviti po redovnom rasporedu u ponedeljak; to je u meni izazaivalo osećaj lagane jeze, poput nailazećeg gripa. Moram da priznam, neću pominjati imena jer uvek u životu pamtim samo lepo, ali bilo je i takvih voditelja seminara koji su me „naterali“ da već nakon prve pauze za kafu napustim seminar i odem kući.

Nekako uporedo sa svim ovim, internet se probijao do naših škola i domova, postajao uobičajena sitnica koja mnogo znači u životu, poput mobilnih telefona. Blagodareći njemu, ušao sam u vode elektronskog učenja u kojima već duže vremena plivam, sa velikim zadovoljstvom. Bio je to seminar „Elektronska škola za početnike“. Moodle platforma. Prijavio sam se i uključio u seminar. Oduševio se i, na moje veliko žaljenje, primetio da je za samo nekoliko sedmica „već gotovo“. Korisno? Da, svakako, jer sam ne samo naučio kako se kreiraju kursevi na ovoj platformi, već sam od jednog našeg univerziteta dobio besplatnu privilegiju predavača da kreiram kurseve za moje osnovčiće. Hvala im na tome.

A onda, kao što ni naši đaci ne mogu bez Facebooka, tako i njihov nastavnik nije ostao imun na ovu društvenu mrežu. Želeći da omogućim koleginicama i kolegama sa ovih prostora da međusobno komuniciraju, pitaju, hvale, kude, nude, traže … kao što se svakodnevno priča u svakoj zbornici svake škole, osnovao sam grupu prosvetnih radnika upravo sa tim nazivom „Velika zbornica“. Krajem 2013. godina broj „umreženih“ prosvetara je oko 9.000, a uz to, praksa je zatražila pa su osnovane  i  „sestrinske“ grupe „Školski propisi“ i „Urednici školskih sajtova“. I onda, jednog zimskog dana najava e-seminara – „Elektronskim učenjem do kreativne nastave“. Odmah prijava, sutradan zahtev direktorki, profaktura knjigovodstvu i … Evo još jedne lepe e-školice. Obradovalo me je što je prijavljenih bilo iz svih krajeva Srbije. Znači, IKT nije samo želja ili privilegija, to je stvarnost. Ono što je mene, osim sadržaja, oduševljavalo je što se takvi seminari mogu pohađati bilo gde, bilo kada: u zbornici, kod kuće uz kaficu, u prevozu …

Kako je bilo na seminaru? Deca bi to kratko rekla – super! Učili smo malo pedagoške teorije e-učenja, rešavali testove, upoznavali nove alate (Wiki, Maharu, WordPress i druge), ali ne samo kroz priču pred tablom gledajući „kroz predavača“ i razmišljajući kako platiti račun za struju ili Infostan. Ne, ovde je bilo objašnjenja, foruma za pitanja i pomoć, ali su se morali „zasukati rukavi“ da bi se uradila, pokazala i poslala vežba. Tako sam jedno pre podne pročitao „lekciju“ o blogu, popodne otišao u školu na zadnja dva časa, gde sam zatekao ni pola odeljenja zbog epidemije i video da od moje lekcije o telekomunikacijama nema ništa. Onda smo počeli da pričamo o njihovim iskustvima sa IKT, ukratko sam im pomenuo teoriju Marka Prenskog, dozvolio da se konektuju i istraže i napišu svoje mišljenje. Iste večeri jedan od radova našao se skeniran na blogu koji je bio zadatak na seminaru. Od seminara do učionice, od teorije do prakse, od ideje do zadovoljstva … odmah i ovde.

Ovakvi seminari postali su mi navika. Ne zbog obaveze, već zbog sopstvenog stručnog usavršavanja i održavanja koraka sa svetom. Da, onda sam malo krenuo u beli svet, naravno uz kaficu i u papučama. Bila je to „Coursera“ i jedan malo drugačiji način rada. Video predavanja, predložena dopunska literatura i kvizovi, što bi mi rekli testovi. Ali, tamo je na svakom početku kursa i pre predavanja rada na ocenjivanje bilo neophodno „potpisati“ izjavu o časnosti, da je sve urađeno moje, da nisam prepisivao i koristio se nečasnim sredstvima. Upravo ono što je ne tako davno bilo problem naših mladih akademskih kolega, koji su odbili sličnu izjavu da potpišu. Ali, to je već pitanje shvatanja morala. To su masovni onlajn kursevi (MOOC), sa po oko 150.000 i više učesnika organizovani od renomiranih svetskih univerziteta.

Posebno zadovoljstvo su mi forumi. I pored slabog engleskog jezika, koji je dominantni, na forumima se toliko mnogo nauči, razmeni iskustava, ideja … jer i većini učesnika to nije maternji jezik, a tako se dobro razumemo. Ne samo komentari, već i fotografije, linkovi, eseji; sve to čini posebnu draž i mada većina aktivnost na forumu ne vrednuje mnogo ili uopšte, uglavnom sam u vrhu na rejting liste. Na forumu kursa o kreativnosti, inovativnosti i promenama, postavio sam nekoliko fotografija letnjeg neba sa oblačićima uz pitanje šta u njima vide. Pokrenula se lavina neverovatnih crteža. Radili su ih studenti iz Afrike, fotografi iz Francuske … rade to i moji učenici u petom razredu.

Mada obično traju od 6 do 8 sedmica, kada se završe, u zavisnosti od aktivnosti i ostvarenih rezultata, procenata uspešnosti, dobija se (ili ne dobija) uverenje, izveštaj o učešću koji možemo sami odštampati. Za veću aktivnost, bolje rezultlate sledi i dodatno „ističe se“, što je veliko priznanje koje vrlo prija. Kako su svi kursevi besplatni, uverenja se štampaju na sopstvenom štampaču; ko želi overeno, mora (simbolično) da plati.

A onda su ovakvi seminari, vebinari, međunarodne konferencije i drugo postali deo svakodnevice, navike. Tu su i vebinari na BigMarkeru, gde se ističe, kod nas pionirski poduhvat „Kluba finih vebinara“ na kome se jednom mesečno može učestvovati, odslušati izlaganje, a potom učestvovati u zanimljivoj diskusiji, o čemu se na kraju dobija i po neki sat stručnog usavršavanja za portolio.

I tako, od polovine osamdesetih godina prošlog stoleće, kada sam zajedno sa učenicima otpočeo druženje sa IKT na računarima od 48 kilobajta, preko prvih PC računara i više generacija koje su nove otpratile u reciklažu, u mojoj školi računari se koriste svakodnevno, aktivno, isto onako kako i „ja u e-školu idem i dobar sam đak“.

DSC00114