Lična profesionalna filozofija

Kako radim, podučavam? Oduvek sam se užasavao ljudi koji su sebe smatrali omnipotentnim. Stoga, u svom radu sledim misao: Mana mnogih ljudi je što žele da budu učitelji drugih, a zapravo bi trebalo još dugo da ostanu učenici, kako reče Spinoza ili, Epiktet: Nemoguće je naučiti nešto, što se misli, da se već zna.

Koji je moj dominantan stil rada, podučavanja? Sama priroda predmeta koji predajem preko tri decenije, a i moj lični afinitet najbolje je definisao  Bendžamin Frenklin: Reci mi i ja ću zaboraviti. Poduči me i ja ću se setiti. Uključi me u rad i ja ću naučiti, ali i Henri Ford – Svako ko prestane učiti je star, bilo da ima dvadeset ili osamdeset godina.

Zašto radim baš na taj način? Zato što ne mogu drugačije, a da to bude valjano, da moja nastava bude obostrano zadovoljstvo … Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo, napisao je školski drug mog oca, pesnik Miroslav Mika Antić.

Davno sam počeo, budućnost je pokazala da je vredelo tako, jer su generacije učenika već odavno uspešne u njoj, i njihova deca koju vodim u neku novu nezamislivu budućnost.

Слика

 

Ovo je deo ličnog profesionalnog portfolija, koji ukratko prelistan izgleda ovako

Advertisements

Mediji u rukama publike

Kada sam pre mnogo godina zakoračio u svet prosvete, a u njemu sam i odrastao jer su mi i otac i brat bili profesori gimnazije, bilo je to ogromno oduševljenje. Od tada je prošlo više od tri decenije, a ja sam i dalje oduševljen, kao onih davnih dana s polovine osamdesetih godina prošlog stoleća.

Mnogo sam radio, a sve je ostajalo u okvirima učionice. Tadašnji savetnik u pančevačkom Prosvetno pedagoškom zavodu, rekao je na jednom seminaru da se kod nas odlično radi, ali da to ostaje nezapaženo jer niko ništa ne objavljuje. Uzeh pisaću mašinu, mehaničku sa indigom, počeh da pišem i dostavljam poštom priloge. Podsećam, tada je i digitron, kalkulator, popularno nazvan po fabrici u Istri, u Bujama, koja ga je prva u Jugoslaviji proizvela, bio čudo. Da, bio je to, današnjim generacijama, nezamislivi svet bez računara, bez interneta.

Pisao sam i slao i gle čuda, moji prilozi počeše redovno da se pojavljuju na sranicama beogradskog „Prosvetnog pregleda” i „Politike”, novosadskog časopisa „Misao” i drugde. Dolaskom novog direktora na čelo naše škole, nekadašnjeg mog nastavnika i odeljenskog starešine, ponudio sam se da radim poslove informisanja o školi, da javljam lokalnim medijima o svemu što se u njoj događa, a može da bude zanimljivo. Rado je prihvatio. Sećam se da su prve informacije bile obaveštenja roditeljima da su deca koja su bila na ekskurziji negde na jugu Srbije, dobro i zdravo putovala, da se sa recepcije javio jedan od nastavnika i da roditelji ne brinu. Mobilnih telefona tada nije bilo.

Tako uđoh u Informativni centrar Kovin, koji je imao svoj list, dvonedeljnik i lokalni radio, jedan od najstarijih u Vojvodini sa programom na svim jezicima manjina. Obreh se u svetu novinarstva i postadoh, u svojoj sredini, pionir građanskog novinarstva. Kako ga je definisao Jay Rosen, profesor novinarstva na NYU, „građansko novinarstvo nastaje, kada ljudi, ranije nazivani publika, uzimaju u svoje ruke medijske alate kako bi se međusobno obaveštavali.” A onda to postade tako uobičajeno, da sam osetio istinitost šaljive tvrdnje da novinarstvo nije zanimanje već dijagnoza. U toj istoj mojoj prvoj redakciji spozano sam i šta znači moć medija, ali i (ne) sloboda. Jednom prilikom čuo sam savet, pročitan između redova: „Do mile volje kudi kancelara, ali nikad nemoj lokalnog mlekara”. Bili su to dani kada se tek u tragovima naslućivala demokratija i sloboda medija. Razumeo sam, postao sam sam svoj urednik, ma kako to shvatili.

Ponekad pomislim da li se ispod poveza Justicije zaista nalaze oči i koliko takva, oslonjena samo na ono što čuje može da bude objektivna, a „Justitia est fundamentum regnorum”, kako piše na Magistratu mog rodnog Pančeva.

Prošle su godine, a ja sam i dalje u medijima. Uvek freelancer: na radiju, televiziji, časopisima, nekad po pozivu, na terenu ili u udobnosti kamernog rada, sve je to postalo deo mene. U zavisnosti od vremena, manje ili više priloga, u Srbiji ili izvan nje, a zašto ne priznati, katkada bude i mesečnih honorara koji su u visini plate. Ipak, ovaj posao se ne može raditi zbog novca; bez urođenog osećaja ne može – isto kao i nastava. Zar ne?

Nedavno sam razgovarao o bezbednosti podataka, opasnostima koje vrebaju na svetskoj mreži. Čudno ili ne, ali sve što se nalazi u mojim računarima je ili već objavljeno ili je pisano da bi bilo objavljeno. Nemam tajni, pa se nemam čega ni bojati. Kako bi u onim konfekcijskim filmskim replikama rekli – ako ti otkrijem tajnu, moraću da te ubijem. Nemam tajni, pa su svi bezbedni.

Blog? Da, vrlo lepa i korisna stvar, ali ne osećam potrebu za njim. Zapravo, evo sada napisah ovih par redova, sve gledajući na sat. Treba poći u školu. I iz ovo malo reči, verujem da ste shvatili zbog čega. Bez naslova 630 reči. Moja mera, ako se ima šta reći, dovoljno – ni manje, ni više.