Dobro si uradio, samo …

Komšija Momir, ili Momo kako ga svi zovu, radio je u građevinskom preduzeću na svim poslovima kojima je bio vičan: od fizičkog radnika do radnika na mašini. Rođen u okolini Prijepolja, obreo se u vojvođanskoj ravnici sa suprugom i tek rođenim detetom. Hrabro su pošli u nepoznati svet ponevši u sebi poštenje, vrednoću i čestitost po kojima ih i danas, kao penzionere, cene i poštuju.

Bilo je to pre dvadesetak godina, možda i više. Radio sam u školi i već imao značajnog profesionalnog iskustva. Uz kuću, na malenom placu, sklepana privremena garaža od dasaka preostalih sa gradilišta, tek da „Fića„ ne kisne. Od skromnih prosvetarskih primanja, malo na kredit, malo od pozajmice, nabavljeni su blokovi, nešto peska i neophodnog građevinskog materijala. Zidanje? Naravno, kao i uvek, tu je komšija koji će pomoći. Razmereni su temelji, iskopana zemlja i postavljeno sve što treba za betoniranje. Momo je to s lakoćom uradio, mi smo mu pomagali, dodavali. A onda je trebalo zidati. Bio je raspust, godišnji odmor, ali ne i njegov. Kada se vratio s posla došao je i napravio jednu mešalicu maltera. Uzeo je blok, mistriju, stavio malter, sledeći blok i zid je počeo da se nazire. Mešalica? „Ene lale, stani ovde, ubaciš ovako pesak, sad dodaj vode, sad još malo, dosta je jedna lopata i samo gledaj, pa ako treba dodaj malo … „ Mešalica je pravila malter, on je zidao. Kada sam mu doneo malter, uzeo je i rekao: „Dobro je, lale, nego stavi još malo kreča, biće bolji“. Zidao je i ja sam mu se pridružio. „Dobro je to, lale, nego malo deblje ovde maltera, dobro je …“ Zidali smo tako do sumraka i on je otišao kući. Sutradan, pripremio sam malter kako me je naučio i nastavio da zidam. Bilo je to sporo, nesigurno. Konačno, popodne evo komšije Moma. Šta li će reći za moje zidarsko delo? „Ene, lale, dobro ti je ovo, samo moraš da paziš uz kanap, da vodiš lice bloka, dobro je …“ Zidali smo dalje: ja sam pre podne, sa njim popodne. Zidovi su se podizali, a svako popodne je donosilo nove savete: „Ene, lale, dobro je sve to, ali treba da …“

Garaža je odavno sazidana, u njoj je neki drugi auto, a „Fića“ recikliran. Zidajući garažu sa ovim čovekom čija je poslednja diploma svedočanstvo osnovne škole, naučio sam mnogo više od zidarskog zanata; naučio sam šta je ocenjivanje i kako se motiviše, da nikada učeniku ne kažem kako je loše uradio, nego da ukažem na makar mrvu dobrog u radu i da ga uputim da ispravi, doradi, prepravi … jer će tako biti bolje.

Mladim kolegama često ispričam ovo iskustvo pa reših da ga podelim i sa vama. Znam da umete da ocenjujete, ali „ene, lale, dobro je to, samo …“ možda će vam biti od koristi i ovo …

Advertisements

Mesto za komentar. Hvala!

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s