ИЗБОР ВЕЖБИ У РАЗВОЈУ МОТОРИКЕ РУКУ

Пре више деценија, у време великог развоја и инвестиција тадашње самоуправне привреде, једно од текстилних предузећа у приградском подручју Београда набавило је најсавременију технологију оправдано очекујући да ће тиме постићи и ударничке резултате у производњи. Међутим, и поред све добре воље, мотивисаности и контроле младе радне снаге, конфекционари су и даље били испод очекиване продуктивности што је ужасавало тадашње друштвено-политичко руководство. Како ни технолози, а ни организатори рада, данас би се називали менаџерима, нису могли да докуче шта је разлог овој појави, неко се коначно досетио да се посаветује и са педагошким стручњацима. И, зачудо, узрок је пронадјен: готово читав колектив тог погона био је скоро исте старосне доби. Пратећи Наставни програм који је био актуелан у време школовања ових радника, установљено је да су у основношколском узрасту, у време од IV до VI разреда, на часовима тадашњег предмета Основа технике, као радне вежбе коришћени модели и макете веома великих димензија, док су развој микро покрета и координисање рада прстију руку, у реду величина центиметара и милиметара били занемарени. Радници су, и поред најбоље воље, били неспособни да рукују машинама које су управо то тражиле од њих.

Из овог искуства непосредне педагошке праксе могли би многи да извуку поуке: од креатора актуелних, вазда превирућих програма до толико контроверзних оцена ваљаности уџбеника, а и сами наставници. Једно свакако треба имати на уму, а то је да је образовно – васпитни процес стратешки, а не тактички, што значи да се стварни резултат може сагледати чак много година по завршетку школовања.

И заиста, када се објективно и непристрасно погледају програми основног образовања, видеће се, у области политехничког васпитања, једна евидентна фетишизација рачунара, све више запостављајући основни смисао предмета. Истини за вољу, већ давно укинут у IV разреду, и сам назив предмета измењен је и уз „техничко“ додато је и „информатичко“ образовање, мада садржаји са самом науком информатиком немају готово никакве везе већ са „рачунарством“. Почев од првог па до завршног разреда, тобож у концентичним круговима, врте се готово исти садржаји за које се издваја, грубо ценећи, скоро трећина часова. А у тој и таквој примени, данашња рачунарска техника присутна у нашом школама, готово да је искључила коришћење тастатуре и највећи део времена ученик користи само миша. Шака, прсти, читава рука у служби су померања пластичне полулоптице по подлози уз повремено коришћење само два прста.

Проблем? Можда, јер научници који се баве развојем целокупног нервног система код деце у сарадњи с онима који изучавају развој говора открили су да велико стимулативно значење за развој говора код деце има управо моторика руке, посебно прстију. Сви смо приметили да деца у тренутку када не могу да пронађу потребну реч, помогну себи рукама и гестовима, и обрнуто, док пише или црта, дете често несвесно плази језик. Физиолози су доказали да је ниво развијености дечјег говора пропорционалан нивоу формираности финих покрета прстију руке, па је на основу бројних истраживања утврдјена законитост: „Кад развој покрета прстију одговара узрасту, развој говора је такође уредан, а кад развој фине моторике заостаје, заостаје и говор.” Чак се формирање важних говорних можданих зона остварује под утицајем нервних импулса прстију руку. Да мануелни покрети утичу на развој мозга било је познато још у II веку пре нове ере у Кини, када се тврдило да игре прстима помажу усклађивању духа и тела.

Застрашујућа корелација између грубости покрета и сиромаштва ђачког вокабулара могу се уочити код ученика средњих школа у које се најлакше уписује и које дају квалификацију за рад у тешким условима, где је управо недостатак речи препрека у исказивању схваћеног градива које ученик једноставно не може да искаже па посеже за гестовима.

Да бисмо пројектовали рад и тематику радних вежбања у основношколском узрасту, како млађих тако и старијих разреда морамо узети у обзир Наставни програм, који у овој старосној доби предвидја, између осталог, и значајан број наставних часова намењених обради материјала. За разлику од некадашњег пуког реализовања уџбенички датих свих димензија предвиђеног броја модела и макета, већ дуго година акценат је стављен на оспособљавање за рад на сопственом пројекту и извођењу читавог поступка конструисања предмета од идеје до реализације. Наравно, и поред све слободе, и овај сегмент наставе мора да буде вођен од стране наставника који не спутава, али кад затреба, помаже. Како ученици и сами кажу, најлакше је направити управо онако како се нацрта на табли, али када се тражи сопствена креација на задату тему, тада је до ваљаног резултата теже доћи.

За то се користе лако обрадиви материјали, од хартије и текстила до пластичних маса, што само по себи указује на то да није обрада циљ него средство да се модел или макета оствари. Зато је сасвим оправдано, ако се има на уму прича са почетка овог прилога, од ученика тражити да им радови буду „малецки“, да се све ради тако да читав технички цртеж може да стане на једну страницу свеске формата А4 у природној величини. Пример тога је и кућица која је приказана. Ученицима треба показати како се израђује мрежа геометријског тела, како се предњи, бочни, задњи и други бочни зид надовезују у низ. Склапањем добија се тродимензионална форма на коју ваља још додати кров, све то ставити на комадић подлоге и украсити. Наравно, да би било лепо, сразмерно, није на одмет помоћи сугеришући димензије: да је висина зидова 15 милиметара, висина у слемену 30, а дужина зидова по вољи, уз поштоваје разумних оквира односа, на пример, тридесетак према 40 до 50 милиметара. Оваква кућица урађена од белог картона може се одлично украсити било цртањем фломастерима, лепљењем апликација од колаж папира или на било начин којег ће се ученици сигурно и пре од наставника досетити. Не треба заборавити и на обиље шарене амбалаже, рекламних флајера, новина …

И тако настаје макета, свака другачија, свака уникатна сопствена конструкција. Да, лепо, а сада можемо рећи и надасве корисно, јер се радећи на њој интензивно развија рад прстића и осећај за префињени покрет и прецизност; наравно и уредност и систематичност као и осећај за естетски дотерано. А за деценију, можда и мање, ова деца биће способна за изазове нових технологија које већ крупним корацима улазе у Србију кроз готово свакодневно отварање нових компанија и инвестиције.

 

 

Зборник радова

http://joom.ag/YokW

 

Advertisements

Fortasse erit, fortasse non erit

Svoje razmišljanje o tome kako će izgledati svetska mreža kroz dvadeset godina započeo sam latinskom sentecnom u naslovu „Fortasse erit, fortasse non erit „ (Možda će biti, možne neće biti). Ne bez razloga.

Meni je preko pedeset godina. To je sasvim dovljna vremenska distanca da mogu reći – deset, dvadeset godina, to i nije tako mnogo. Živim u Srbiji, zemlji bivše Jugoslavije u kojoj vreme brzo porolazi. I pored ratova, hiperinfalcije, ekonomskog kraha, život je svakodnevna pojava. U svetu se živi, ali i mi živimo. Na svoj način. Prema Vladinim podacima tek oko trećine domova ima priključak za svetsku mrežu[1]. Ono što svi domovi imaju su brige kako opstati sa vrlo malim platama. Oni koji ih imaju, koji nisu otpušteni.[2]

I tako, gledajući iz Srbije, gledam celi svet. Nedavno je predsednik Obama jedva uspeo da mu Kongres odobri budžet[3]. Svetska sila praznih džepova. Šta onda očekivati od zemalja u razvoju, siromašnih, gladnih. Ipak, internet je svetska pojava, fenomen. Ako pratimo vremensku liniju razvoja interneta i događaja u svetu videćemo da se on razvijao dok se tiho vodio Treći svetski rat. Nije se tako zvao, ali kako nazvati svo vreme od završetka Drugog svetskog rata, preko Koreje i Vijetnama, Iraka, bivše Jugoslavije, do Egipatskog proleća koje traje već godinama, Sirije. Šta je sledeće? A vojska traži komunikacije. Informacije su uvek bitne. Počeli smo sa „Enigmom“, a sada se dešava prisluškivanje nemačke kancelarke[4]. Slično?

Za hranu, vakcine, gladnu decu, bez obzira bili oni u Bagdadu, Beogradu ili Bronksu, nema novca ili ga ima nedovoljno. Za armiju uvek ima i biće. Internet je tu u povoljniom položaju – uvek će za to biti novca. Onima kojima je potreban. Verujem da će se razvijati i da će kroz pet, deset ili dvadeset godina biti mnogo savršeniji. Možda je već sada, ali mi to ne znamo, nije vreme za objavljivanje.

trioda senzor

Pomenuh vremensku liniju. Unapređenje u oblasti tehnike i tehnologije je nesumnjivo skokovito. Bitna su radikalna otkrića, radikalne promene. Ispričaću to kroz komparaciju sa železnicom[5]. Počelo je sa čovečijom i konjskom snagom. Sledeći korak bila je parna mašina. Sledilo je dizel motor. Sledeći korak elektični motor. I njihova kombinacija dizel-električni pogon. A onda Japanom proleti prvi high-speed rail transport. On lebdi. Šta je sledeće? Radikalna promena, revolucionarna ideja koja može da se ostvari u praksi. Ne znamo šta će to biti, ali sledećeg koraka će biti sigurno.

Internet je sada, koliko je nama korisnicima poznato, u koraku koji se već ostvaruje u usavršavanju – velike brzine, prenosivost, dostupnost na svakoj tački Zemlje. Da, to je manje ili više isto, samo malo bolje. Šta očekujem u narednim godinama? Očekujem sledeći korak u razvoju. To će biti nešto što će menjati suštinu: kao kada je konja zamenila parna mašina, kao analogna i digitalna televizija. Hardveverski očekujem velika otkrića. Softverski takođe. Žao mi je što se neće ostvariti san o slobodnom softveru. Velike međunarodne kompanije su previše jake da bi to dozvolile. To je poput priča u filmovima o slobodnoj, besplatnoj energiji za dobrobit cele planete i agentima naftnih magnata koji ne daju da se projekti ostvare. Da, znamo da „naš bog je novac, naša religija sticanje novca“. Snažno bih voleo da ova moja pretpostavka u budućnosti bude netačna.

Ovaj maleni esej je samo naznaka mojih razmišljanja. Za sada toliko, a voleo bih da o tome nastavimo diskusiju na forumu.

***

Esej na seminaru „Internet History, Technology, and Security“, University of Michigan decembra 2013. godine (Grade Achieved: 113.8% with Distinction).graduation ceremony

I tako dani prolaze, nedelje … godine, okruženi ekranima da li pogledamo oko sebe ?

strip

http://bitstrips.com/r/H5FG3

_____________________________________________________________________________

[1] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/ReportView.aspx

[2] http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/public/PublicationView.aspx?pKey=41&pLevel=1&pubType=2&pubKey=2012

[3]http://www.foxnews.com/politics/2013/10/17/senate-begins-vote-on-budget-bill-boehner-pledges-house-wont-block-it/

[4] http://edition.cnn.com/2013/10/24/world/europe/europe-summit-nsa-surveillance/

[5] http://en.wikipedia.org/wiki/History_of_rail_transport

PEDAGOŠKA OLIMPIJADA

Moskovska Međunarodna pedagoška olimpijada je veliki onlajn konkurs koji pruža nastavnicima i studentima pedagoških obrazovnih ustanova priliku da pokažu svoja postignuća u nastavi i kreativnosti. Svi radovi postaju deo velikog repozitorijuma nastavnih materijala na adresi pedolimp.ru. Po prvi put, u kategoriji „Nauka oko nas – srednje i visoke škole“, gde je prispelo 25 radova iz Ruske Federacije i Republike Kazahstana našao se i rad iz naše zemlje. Odlukom žirija, među laureatima sam i ja sa radom „Određivanje gustine tela nepravilnog oblika – laboratorijska vežba s korišćenjem IKT“. Veliko priznanje i podstrek za dalju saradnju i rad na istraživanju i unapređenju nastavne prakse.

pedolimp_diplom_english-page-001

pedolimp_diplom

ОДРЕЂИВАЊЕ ГУСТИНЕ ТЕЛА НЕПРАВИЛНОГ ОБЛИКА

 „Domus propria, domus optima “ (Своја кућа, најбоља кућа), латинска је сентенца која је као црвена нит проткана кроз три деценије дуг педагошки рад аутора ових редова. Да би прописани наставни садржаји били примамљиви за дечју пажњу, потребно је, између осталог, да буду и што стварнији, реалнији. Давно су прошла времена када су у уџбеницима биле црно-беле илустрације, са по неком фотографијом. Данас технички високо квалитетне фотографије надопуњују видео материјали који прате уџбеничке комплете, а како од завршетка рада на рукопису, преко одобрења, штампања и дистрибуције, односна до часа када наставна јединица стиже пред ученике, прође доста времена, то је посезање и за интернетом, као извором информација у реалном времену, сасвим оправдано. Ипак, посебно у предметима, попут познавања природе, а касније и физике, где је извођење лабораторијских вежби саставни део програма, опис и приказ тока рада и уз лепе илустрације може да буде врло штур, деци нејасан па и збуњујући.

На часовима лабораторијских вежбања ученицима је потребно објаснити шта треба да ураде, чиме и како. Потом следи препознавање наставних средстава. У уџбенику или радној свесци приказана су она која је аутор имао и илустратор одабрао. Домаћа или страна, стара из времена СССР и из најновијих каталога светских произвођача; свега има. А чега има у кабинету школе у којој се ради, како стварно изгледају наставна средства и како се користе? Како и шта треба радити, не гледајући како то с оне стране катедре наставник демонстрира, већ из угла ученика – буквално гледано очима детета. У томе и јесте поента; и у презентацији и кратком видео снимку и туторијалу све је онако како ученик види; ту нема оног прастарог става који прави дистанцу на релацији ученик – наставник да је „све моје лево, вама десно и обрнуто“.

Погледајмо стога пример припреме за извођење часа:

НЕПОСРЕДНА ПРИПРЕМА ЗА ИЗВОЂЕЊЕ ЧАСА

Наставни предмет: Физика                          Разред: шести

Наставник:     Дејан Крецуљ                        Школа: ОШ „Ј.Јовановић Змај“ Ковин

Наставна тема:                     5. Маса и густина

Наставна јединица:               58. Лабораторијска вежба: одређивање густине чврстих тела неправилног облика

 

Тип часа:                              лабораторијска вежба

Образовни ниво:                   примена знања

Облик рада:                           групни – тимски

Наставне методе:                  експериментално – лабораторијска, АВ, практичан рад

 

Наставна средства:

  • вага,
  • комплет тегова,
  • чврста тела неправилног облика (погодних величина да могу стати у мензуру окачена на кончић) : каменчић, челична опруга, алуминијумска навртка …,
  • мензура и
  • РС рачунар са интернет конекцијом и штампачем.

 

Циљеви и задаци:

  • примена стечених знања и њихово проширивање и продубљивање кроз практичан рад,
  • развијање вештина и навика – оспособљавање за мерење,
  • развијање прецизности и уредности,
  • развијање способности за тимски рад и сарадњу.

 

Уводни део часа

 

Ученици се деле у неколико група – тимова, у зависности од броја ученика у одељењу и расположивих наставних средстава. Поделу врше сами ученици према сопственој вољи.

Тако подељени, на својим рачунарима, прате презентацију „Густина“ коју им, слајд по слајд, наставник укратко коментарише, побуђујући их на учествовање допуњавањем и питањима. Обнавља се појам густине и начин њеног одређивања код чврстих тела правилног и неправилног облика: начин мерења и обрада добијених података, коју показује туторијал. На крају, заједно погледају видео клип читавог тока реализације вежбе, претходно снимљен у школском кабинету и постављен на YouTube.

 

Главни део часа

Групе реализују вежбу према следећем алгоритму:

  • измере масу тела вагом;
  • сипају воду у мензуру и одређују њену запремину;
  • забележе измерени податак;
  • убаце тело у мензуру;
  • измере укупну запремину тела и течности;
  • забележе измерени податак;
  • одреде запремину тела;
  • на основу добијених резултата одреде густину тела уношењем вредности у табелу;
  • упореде густину тела са табелом густина (датом у Excelu–у, из уџбеника, збирке или са WEB-а) и на основу тога утврде од које је супстанце тело;
  • одштампају резултате.

 

Завршни део часа

Анализа добијених резултата:

  • представници тимова извештавају;
  • да ли су сви добили исте резултате или су различити?
  • зашто су различити и шта је разлог тога?
  • Код кога је било тело од камена? Колика је његова густина? (ρ=2500 kg/m3) Мали задатак за све: ко ће први да израчуна масу Кеoпсове пирамиде чија је запремина, ако се одузме трећина коју чине ходници и дворане, 1777440m3 (Одговор: m= 4443600 t).

 

Очигледно је да је овакав час суштински различит од класичног управо због коришћења ИКТ-а.

Кренимо редом. Припремајући се за час, потребно је да наставник сними у свом кабинету како се вежба ради. Ако сложеност дозвољава, снимак чак ни не треба да ради неко други, већ он сам – док реализује вежбу посматрајући је на монитору. У овом случају било је довољно да камеру држи у руци, а ако треба, ту је погодно постављен сталак. Јасно је да се до коначног снимка долази из више покушаја, ако треба уз мало монтаже Windows Movie Maker-ом, али вреди. Кажу да једна слика говори колико хиљаду речи, а ових пар минута тај број увећавају експонeнцијално. Нема објашњавања, нема говора, нема музике – чује се само тихи жагор ученика у даљини. Све је концентрисано на снимак; снимак стварности гледан очима детета. Такав видео клип се уграђује у PPS презентацију на крају, уз дати линк који вида на снимак постављен на YouTube. Исто тако, као један од извора користи се Wikipedia, ради добијања података о густини различитих материјала, мада је за неколико дато и у прилогу радне листе. Не одбацујући класичне, неелектонске изворе, врло је извесно да ће бити потребно за неке узорке потражити податке о густини материјала и из штампаних извора – уџбеника, збирке, енциклопедије – што подстиче ученике да се у тражењу пута до истине увек ослањају на различите изворе и не занемаре их.

 

Корелирајући са предметима Техничко и информатичко образовање и Информатика и рачунарство, иако је реч о једноставним рачунањима, ученицима се радни лист даје у Excel-у. Није проблем одузети два броја и потом поделити. Али, овако се они уводе у коришћење рачунара у обради података и указује им се да то није машина само за забаву и игрице, већ да може да буде итекако корисна у учењу. Мада ученици елементарно познају Excel, колико је то програмом Информатике и рачунарства у шестом разреду предвиђено, vTuteRecorder-ом снимљен је кратки туторијал и такође постављен на YouTube. У презентацији је дата једино фотографија и провокативно само линк за оне који желе да га погледају, а пример са златном венчаном бурмом која стаје у мензуру је реалан.

 

Час се завршава презентовањем одељењу. Представник сваког тима презентује резултате и заједнички долазимо до закључка да су они различити због разнородности узорака и њихове густине. Ту долази до изражаја тимски рад, који се негује у Грађанском васпитању, са којим такође корелира, и час води тако да кроз заједнички циљ групе постају тимови, пошто није свака група ученика распоређених на неколико места у учионици исто што и тим. Отуда и слобода у избору ко ће с ким радити, јер разне шарене картице, разбрајалице и слично, толико присутне у пракси, врло често силом формирају групе потпуно различитих ученика, а не заборавимо да су они већ шести разред, где ученици негодују, не желе да раде, изражавају жељу да раде сами ако не могу да одаберу са киме ће радити; од таквих «рогова у врећи» тешко да добијамо креативни тим, сложни рад који уз задовољство води успеху, а на крају часа и такмичарском духу у брзом одређивању масе пирамиде. То је, између осталог, и један од разлога корелације и са Грађанским васпитањем.

 

Час је реализован у ковинској основној школи «Јован Јовановић Змај», а позитивна искуства наставника Физике, Техничког и информатичког образовања и изборних предмета Информатика и рачунарство и Грађанског васпитања ће сигурно бити занимљива идеја да и друге колеге покушају слично.

Prilozi koji ilustruju rad (pdf)

Uncle Marck, pita li neko nas?

Kada su učenici koji za koji mesec napuštaju osnovnu školu imali tek par godina, daleko, na drugoj strani sveta, Mark Prenski (Marc Prensky) namenio je njima i potonjim generacijama pomalo čudan naziv „digital natives“, što bi se reklo „digitalni urođenici“. Sve ostali etiketirao je digitalnim imigranitma, došljacima … Od tada je prošla decenija, burna decenija svetskih previranja, a večeras je grupa ovih „domorodaca“, učenika osmog razreda, ukratko upoznata o „čika Markovom“ primišljanju i zamoljena da napiše par reči o tome. Sasvim je sigurno da sami najbolje osećamo da li nas boli zub, a da ne idemo da pitamo komšiju kako smo. Zato, evo šta deca misle o tome, iz prve ruke, skenirano i preneto.

Podeljeni u slobodno izabrane grupe, dobili su

http://www.klinfo.hr/kategorija/hr/skolarci/18/zasto-toliko-vole-racunala/6084/1/

i

Digitalne pridošlice:natives-immigrants

  • Neaktivan
  • Ozbiljan
  • Redovan
  • Dugotrajan
  • Usredsređen
  • Samostalan
  • Obrazovanje

 Digitalni urođenici:

  • Aktivan
  • Zabavan
  • Nasumični pristup
  • Trenutan
  • Više poslova istovremeno
  • Umrežen
  • Život

Marija

Za uvećani prikaz kliknite na sliku.

21

JA U e-ŠKOLU IDEM I DOBAR SAM ĐAK

Škola u kojoj radim više od tri decenije osnovana je još davne 1904. godine. Mada u vreme „K&K“ monarhije, ono što je nedavno zadivilo posetioce iz SAD, kojima sam kao kustos, zapravo PR škole, pokazivao školu je da to što je još u onim vremenima bila mešovita, i za dečake i devojčice, Građanska škola u Kovinu. Posle Drugog svetskog rata postala je osnovna škola i to je ostala do danas. Ona je i moja škola, u nju sam ušao kao prvačić i do danas ostao, opravdano izostavši samo radi učenja gimnazije i studija.

Premda mala sredina, sa dve osnovne i dve srednje škole, Kovin je vazda bio mesto gde su marljivi prosvetni radnici, a i sam sam treća genereacija prosvetara u porodici, uvek bili u toku savremene pedagoške misli, što se videlo i po rezultatima učenika, kako na takmičenjima tako i po njihovom kasnijem visokom uspehu na svetski prestižnim univrezitetima, a potom i u svetu nauke i kulture. Čim sam dobio dnevnik u ruke počeli su da mi se dostavljaju i pozivi na seminare. Nije bilo bodova, sati ni sertifikata, već samo velikog entuzijazma i želje da se sazna novo i to odmah prenese u učionice.

A onda se, ne tako davno, pojaviše akreditovani seminari i sati i bodovi i … Isprva nam je bilo čudno, jer smo mi to oduvek radili, ali kao potrebu. Naša škola je i ranije, a i sada bila vazda mesto gde se okupljalo radi profesionalnog usavršavanja; i danas je u njoj sedište opštinskog Društva učitelja i Društva matematičara. Prvi seminar – gde ga organizovati? U „Zmajevoj“ školi, naravno. Koleginice i kolege sa projektorima, stikerima, sedenje u krugu, podela u grupe, pisanje i referisanje … Sve je to lepo, malo neobično u poređenju sa nekadašnjim seminarima, ali kada se osvrnem za sobom, a pregazih dosta godina, znam da sve što se mora, nije lepo. A moralo se. Bilo je i izvrsnih seminara, zanimljivih predavača, intrigantnih tema, ali, nakon završene radne nedelje, provesti još i subotu i nedelju u školi i nastaviti po redovnom rasporedu u ponedeljak; to je u meni izazaivalo osećaj lagane jeze, poput nailazećeg gripa. Moram da priznam, neću pominjati imena jer uvek u životu pamtim samo lepo, ali bilo je i takvih voditelja seminara koji su me „naterali“ da već nakon prve pauze za kafu napustim seminar i odem kući.

Nekako uporedo sa svim ovim, internet se probijao do naših škola i domova, postajao uobičajena sitnica koja mnogo znači u životu, poput mobilnih telefona. Blagodareći njemu, ušao sam u vode elektronskog učenja u kojima već duže vremena plivam, sa velikim zadovoljstvom. Bio je to seminar „Elektronska škola za početnike“. Moodle platforma. Prijavio sam se i uključio u seminar. Oduševio se i, na moje veliko žaljenje, primetio da je za samo nekoliko sedmica „već gotovo“. Korisno? Da, svakako, jer sam ne samo naučio kako se kreiraju kursevi na ovoj platformi, već sam od jednog našeg univerziteta dobio besplatnu privilegiju predavača da kreiram kurseve za moje osnovčiće. Hvala im na tome.

A onda, kao što ni naši đaci ne mogu bez Facebooka, tako i njihov nastavnik nije ostao imun na ovu društvenu mrežu. Želeći da omogućim koleginicama i kolegama sa ovih prostora da međusobno komuniciraju, pitaju, hvale, kude, nude, traže … kao što se svakodnevno priča u svakoj zbornici svake škole, osnovao sam grupu prosvetnih radnika upravo sa tim nazivom „Velika zbornica“. Krajem 2013. godina broj „umreženih“ prosvetara je oko 9.000, a uz to, praksa je zatražila pa su osnovane  i  „sestrinske“ grupe „Školski propisi“ i „Urednici školskih sajtova“. I onda, jednog zimskog dana najava e-seminara – „Elektronskim učenjem do kreativne nastave“. Odmah prijava, sutradan zahtev direktorki, profaktura knjigovodstvu i … Evo još jedne lepe e-školice. Obradovalo me je što je prijavljenih bilo iz svih krajeva Srbije. Znači, IKT nije samo želja ili privilegija, to je stvarnost. Ono što je mene, osim sadržaja, oduševljavalo je što se takvi seminari mogu pohađati bilo gde, bilo kada: u zbornici, kod kuće uz kaficu, u prevozu …

Kako je bilo na seminaru? Deca bi to kratko rekla – super! Učili smo malo pedagoške teorije e-učenja, rešavali testove, upoznavali nove alate (Wiki, Maharu, WordPress i druge), ali ne samo kroz priču pred tablom gledajući „kroz predavača“ i razmišljajući kako platiti račun za struju ili Infostan. Ne, ovde je bilo objašnjenja, foruma za pitanja i pomoć, ali su se morali „zasukati rukavi“ da bi se uradila, pokazala i poslala vežba. Tako sam jedno pre podne pročitao „lekciju“ o blogu, popodne otišao u školu na zadnja dva časa, gde sam zatekao ni pola odeljenja zbog epidemije i video da od moje lekcije o telekomunikacijama nema ništa. Onda smo počeli da pričamo o njihovim iskustvima sa IKT, ukratko sam im pomenuo teoriju Marka Prenskog, dozvolio da se konektuju i istraže i napišu svoje mišljenje. Iste večeri jedan od radova našao se skeniran na blogu koji je bio zadatak na seminaru. Od seminara do učionice, od teorije do prakse, od ideje do zadovoljstva … odmah i ovde.

Ovakvi seminari postali su mi navika. Ne zbog obaveze, već zbog sopstvenog stručnog usavršavanja i održavanja koraka sa svetom. Da, onda sam malo krenuo u beli svet, naravno uz kaficu i u papučama. Bila je to „Coursera“ i jedan malo drugačiji način rada. Video predavanja, predložena dopunska literatura i kvizovi, što bi mi rekli testovi. Ali, tamo je na svakom početku kursa i pre predavanja rada na ocenjivanje bilo neophodno „potpisati“ izjavu o časnosti, da je sve urađeno moje, da nisam prepisivao i koristio se nečasnim sredstvima. Upravo ono što je ne tako davno bilo problem naših mladih akademskih kolega, koji su odbili sličnu izjavu da potpišu. Ali, to je već pitanje shvatanja morala. To su masovni onlajn kursevi (MOOC), sa po oko 150.000 i više učesnika organizovani od renomiranih svetskih univerziteta.

Posebno zadovoljstvo su mi forumi. I pored slabog engleskog jezika, koji je dominantni, na forumima se toliko mnogo nauči, razmeni iskustava, ideja … jer i većini učesnika to nije maternji jezik, a tako se dobro razumemo. Ne samo komentari, već i fotografije, linkovi, eseji; sve to čini posebnu draž i mada većina aktivnost na forumu ne vrednuje mnogo ili uopšte, uglavnom sam u vrhu na rejting liste. Na forumu kursa o kreativnosti, inovativnosti i promenama, postavio sam nekoliko fotografija letnjeg neba sa oblačićima uz pitanje šta u njima vide. Pokrenula se lavina neverovatnih crteža. Radili su ih studenti iz Afrike, fotografi iz Francuske … rade to i moji učenici u petom razredu.

Mada obično traju od 6 do 8 sedmica, kada se završe, u zavisnosti od aktivnosti i ostvarenih rezultata, procenata uspešnosti, dobija se (ili ne dobija) uverenje, izveštaj o učešću koji možemo sami odštampati. Za veću aktivnost, bolje rezultlate sledi i dodatno „ističe se“, što je veliko priznanje koje vrlo prija. Kako su svi kursevi besplatni, uverenja se štampaju na sopstvenom štampaču; ko želi overeno, mora (simbolično) da plati.

A onda su ovakvi seminari, vebinari, međunarodne konferencije i drugo postali deo svakodnevice, navike. Tu su i vebinari na BigMarkeru, gde se ističe, kod nas pionirski poduhvat „Kluba finih vebinara“ na kome se jednom mesečno može učestvovati, odslušati izlaganje, a potom učestvovati u zanimljivoj diskusiji, o čemu se na kraju dobija i po neki sat stručnog usavršavanja za portolio.

I tako, od polovine osamdesetih godina prošlog stoleće, kada sam zajedno sa učenicima otpočeo druženje sa IKT na računarima od 48 kilobajta, preko prvih PC računara i više generacija koje su nove otpratile u reciklažu, u mojoj školi računari se koriste svakodnevno, aktivno, isto onako kako i „ja u e-školu idem i dobar sam đak“.

DSC00114