REGIONALNA SARADNJA ŠKOLA

„Nijedan čovek nije ostrvo – sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj“ reči su kojima nas je veliki Hemingvej uvodio u svoje delo.

Nijedna zemlja nije ostrvo, ni škola, a da nas ne bi odnosilo more hitre svakodevice i bivalo nas manje i bivali manji, moramo se povezivati, komunicirati, saradjivati u svim okvirima, prenebregavajući forme i granice. Danas, u vreme sve moćinijih sredstava informaciono – komunikacionih tehnologija to postaje lakše, no treba biti spreman na prvi korak. Evo jednog ličnog iskustva, primera dobre prakse; izneću ga tek u osnovnim obrisima sa namerom da bude inicijalni u razmišljanju, planiranju i praksi.

Uspostavljajući regionalnu, međunarodnu saradnju, kao deo projekta ambijentalne nastave od početka oktobra 2014. godine, ostvario sam vezu kovinske osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Vojvodini, Republici Srbiji, sa školom u susednoj Republici Bugarskoj, Osnovnom školom „Ljuben Karavelov“ (Основно Училище „Любен Каравелов“) iz sela Osikovica (Осиковица), na oko 60 kilometara istočno od Sofije. Komunikacija, pretraživanje i prvi kontakti, išli su uobičajenim stazama, u ovo vreme i u našoj sredini najpopularnijom društvenom mrežom – Facebookom. Na FB stranici bugarske škole postavio sam neki od snimaka sa realizacije mog projekta, dok je koleginica Diana Nedkova (Диана Недкова, старши начален учител) uzvratila beleškama o ambijentalnoj nastavi u njihovoj školi.

s1  s2

Nakon inicijalnih kontakata kroz čet, usledila je razmena ideja, iskustava i putem elektronske pošte. Sticajem okolnosti, korespodenciju ostvarujemo na bugarskom jeziku s obzirom da sam veliki deo detnjstva, raspuste, provodio u Sofiji kod strica, koji je tamo živeo u političkoj emigraciji za vreme Brozovog režima u SFRJ. Naravno, često posegnem za rečnikom.

Počevši Hemingvejem, zaključiću kultnom rečenicom iz „Kazablanke“: „Louis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.“ I saradnje.

U OKVIRU PLATNA I VAN NJEGA

Film je zamrznuta fontana misli.

Jean Maurice Eugéne Clément Cocteau

Kada sam pre mnogo godina počinjao da otkrivam čudesni život u svetu pedagoške prakse, a bio je to početak osamdesetih prošlog stoleća, već od prvih dana uočio sam veličinu latinske sentence da je dobra priprema pola urađenog posla. Nekada samo valjano promišljena reč ili linija ispisana kredom na tabli više vrede nego obilje neosmišljenog šarenila koje je samo sebi cilj. Mlad i pun entuzijazma, želeo sam sve i sve što se moglo naći pod školskim krovom od audio-vizuelnih sredstava ubrzo se našlo u mojoj učionici. Nekako baš u ta vremena na ovim prostorima počeli su da se pojavljuju i prvi računari i eto, mada su više od tri decenije rada iza mene, još uvek sam nastavnik koji svakoga dana svojim učenicima donosi nešto novo, drugačije, zanimljivo. Blagodareći uporednom hodu sa informaciono-komunikacionim tehnologijama, postao sam i ostao, kao je to danas uobičajeno da se kaže, ICTeacher.

Ovog proleća navršilo se četiri decenije od kako sam aktivno iza objektiva. Bilo je to veliko otkrovenje radoznalog dečaka, magija kojom se sve što je videlo stakleno oko jeftinog, ali nama dobrog, sovjetskog foto-aparata pretakalo u mračnoj komori u fotografiju. Nedugo potom u rukama mi se našlo još veće čudo: kino-kamera. Crno-beli osam milimetarski film petminutnog trajanja projekcije. U nastavi zagrebački poduhvat kasetnih nemih „petlja filmića“ gotovo za sve razrede i predmete, a projekcije 16 milimetarskih tonskih filmova bile su, ako filmska traka ne pravi problema, poput pravog bioskopa. Mali ekran ušao je u sve domove, potom demokratija digitalizacije, a velika platna počela su da se gase, bioskopi zatvraraju. Čarolija sedme umetnosti, u zemlji koja se ponosi svetski priznatim Kusturicom, gasnula je, a film nestajao iz učionica.

Martin Skorseze, veliki stvaralac i dobitnik Oskara za režiju rekao je: „Film je u suštini važan za ono što je u okviru platna, ali i ono što je van njega.“ Koristeći iskustvo sticano s kraja prošlog stoleća, a i tehnologiju ovog, nastao je nastavni fim „Moja porodica“. Možete ga pogledati na kod nas nažalost malo korišćenom TeacherTube (http://www.teachertube.com/viewVideo.php?video_id=335020). Priču o poreklu svoje porodice ispričao sam naracijom; korišćen je obimni materijal iz porodične ostavštine: fotografije, krštenice, crkveni domovnik i drugo. Sve je to najjednostavnijim programom koji poseduje svaki računar, Movie Maker, ukomponovano u celinu, sinhronizujući sa tihim, laganim govorom. Iskustvo rada u Obrazovnom programu RTV Novi Sad bilo je takođe korisno – brzina govora, čitanja, mora biti oko 12 redova u minutu. Napravio sam nastavno sredstvo, baš kao što sam nekad satima na hameru crtao zidne karte.

Da, a potom? Potom je usledila svojevrsna analiza i gotovo oluja misli, pitanja i odgovora: u kojm sve predmetima se ovaj film može upotrebiti, šta sve nosi sobom, ima li još nečeg skrivenog „između redova“ …

Čudno je da se ovih nekoliko minuta filma može naći aktuelno i u mlađem uzrastu kada se rade porodica i rodbinski odnosi, u starijem u istoriji u temama Prvog i drugog srpskog ustanka, odnosa velikih sila, seobama, u tehnčkom i informatičkom obrazovanju i informatici i računarstvu kao primer korišćenja ovog programa i rada na projektu, građanskom vaspitanju koje u osmom razredu ima takođe rad na sopstvenom projektu, verskoj nastavi i drugde. Ako nastavimo da širimo krugove, istorija jedne porodice može biti zanimljiva i u srednjoj školi, gde se od istorije književnosti, zlohude sudbine našeg kolege, učitelja, pesnika i revolucionara Rige od Fere do naših večitih seoba, progona i pogroma, pa preko sociologije i produbljenog upoznavanja sa prošlošću u istoriji, do kompleksnijih samostalnih učeničkih projekata, istraživanja porekla svoga roda i predaka. Ovo zrno zagrebane prošlosti radoznalom studentu može da bude potka za tkanje sveobuhvatnijeg rada i studiozno rasvetljavanje minulih vremena i sudbina ljudi u njemu.

Nezainteresovan gledalac će izvesno reći da je kondenzovano mnogo informacija u kratkom vremenu jer neće gledati film, već kroz njega. Tačno, navedeno je mnogo imena, ali sa ciljem da se gledaocu/učeniku/studentu da pregršt već zaboravljenih ličnih imena, koja nestaju u stihiji pomodarstva i estrade; jedan davni običaj da se ponovi ime i prekine nesrećna sudbina i još mnogo toga.

Kako gledamo film? Znamo da je za gledanje nastavnog filma uvek potrebna priprema učenika kojom će biti uvedeni u tematiku i dati određene smernice. Projekcija može biti za celo odeljenje, putem projektora, a u digitalnim učionicama i individualna ili grupna. Rad u medija – grupma pokazao se veoma dobar, zanimljiv učenicima, a sa daleko većim efektima. Učenici po svojoj volji formiraju grupe od dva do pet članova, što se pokazalo kao optimalan broj. Zadatak je da pažljivo odgledaju film i popune radni list sa čijim zahtevim su prethodno detaljno upoznati. Šta čini radni list?

Pre svega, treba navesti naziv filma, potom tu su još polja za kratki sadržaj, ključne reči i skicu ili crtež. List je veličine A4 u štampanoj varijanti i učenici tokom gledanja prave beleške da bi potom zajedno napravili sažetak, istakli i uneli ključne reči i skicirali neku od sekvenci ili na neki način vizuelno predstavili ono što su gledali. Na kraju navode imena članova grupe.

Učenici petog razreda su uglavnom koristili papirnatu varijantu i njihovi radovi su obavezno imali i crteže koji su bili obojeni, sadržaj duži ili kraći, a vrlo brzo su shvatili pojam ključnih reči, verovatno zbog analogije sa internet pretraživačima. Ali, uzrast šestog razreda već je iskusniji u korišćenju programa za obradu slike i, na početku rada u jednom odeljenju dve učenice zatražile su da im u račinar njihove grupe prenesem i obrazac kako bi mogle da ga otovre u Paintu i tu popune. Želja im je ispunjena i nakon oko pola sata, posle gledanja filma o tome kako se pravi građevinska mašina, bager, u obrazac su unele tekstualni deo i jedan od frejmova filma. Oni su već znali, iz teme informatičkih tehnologija, da snimaju ekran pomoću PrtSc, da urede sliku i prenesu je kopiranjem u obrazac. Ovaj način rada prihvatile su kasnije i druge medija – grupe. Sledeći put skoro da niko nije ni tražio papirnati obrazac. Kada je njihov rad objavljen na FB grupi „Velika zbornica“, zanimljivo je da je prvi komentar bio: „Ovo izgleda profesionalno“, uz veliki broj lajkova kolega. Profesionalno i za starije, a kako ne za decu uzrasta 12-13 godina. Kao škola sa malim brojm učenika u оdeljenju, u svakom su po jedan ili dva koji rade po IOP-u. Veliko je zadovoljstvo videti tu inkluziju na delu, kako se i oni uključuju u rad medija- grupa i preuzimaju deo posla koji mogu da urade.

Široko je polje rada u ovoj oblasti, danas, kada su IKT toliko napredne i dostupne. Projekcija sa pitanjima (eduCanon), pretvaraje filma u prezentaciju i slaganje slajdova u film; mnogo je toga što se lako može uraditi, lako ne samo deci već i njihovim učiteljima.

A onda se iznenada nad Srbijom nadvila apokalipsa nadiruće vode – poplave! Vanredna situacija, prikupljanje pomoći i – pomoć kroz ono što su učenici naučili: sa brojnih FB profila i grupa odabrane su i preuzete fotografije i krenulo se u medijsku kampanju, sa našeg skromnog Youtube kanala „RTV Zmaj Kovin“. Grupe su pravile spotove i oni su masovno deljeni Facebook-om, da bi našali mesto i na zvaničnoj WEB prezentaciji lokalne samouprave, Opštine Kovin.

Ovde ćemo, za sada, završti ovu malu ekskurziju kroz film nadajući se da će mnogima biti korisna i da će se ovi primeri dobre prakse naći u novim, obogaćenim oblicima i u vašim učionicama, jer važno je „ono što je u okviru platna, ali i ono što je van njega“.

CELU PREZENTACIJU POGLEDAJTE NA

http://www.authorstream.com/Presentation/dkreculj-2159721-okviru-platna-van-njega-prezentacija/

Rad je publikovan u elektronskom Zborniku akreditovanog programa stalnog stručnog usavršavanja broj 492, 14-15. jun 2014. godine

DVD - Zbornik

Dobro si uradio, samo …

Komšija Momir, ili Momo kako ga svi zovu, radio je u građevinskom preduzeću na svim poslovima kojima je bio vičan: od fizičkog radnika do radnika na mašini. Rođen u okolini Prijepolja, obreo se u vojvođanskoj ravnici sa suprugom i tek rođenim detetom. Hrabro su pošli u nepoznati svet ponevši u sebi poštenje, vrednoću i čestitost po kojima ih i danas, kao penzionere, cene i poštuju.

Bilo je to pre dvadesetak godina, možda i više. Radio sam u školi i već imao značajnog profesionalnog iskustva. Uz kuću, na malenom placu, sklepana privremena garaža od dasaka preostalih sa gradilišta, tek da „Fića„ ne kisne. Od skromnih prosvetarskih primanja, malo na kredit, malo od pozajmice, nabavljeni su blokovi, nešto peska i neophodnog građevinskog materijala. Zidanje? Naravno, kao i uvek, tu je komšija koji će pomoći. Razmereni su temelji, iskopana zemlja i postavljeno sve što treba za betoniranje. Momo je to s lakoćom uradio, mi smo mu pomagali, dodavali. A onda je trebalo zidati. Bio je raspust, godišnji odmor, ali ne i njegov. Kada se vratio s posla došao je i napravio jednu mešalicu maltera. Uzeo je blok, mistriju, stavio malter, sledeći blok i zid je počeo da se nazire. Mešalica? „Ene lale, stani ovde, ubaciš ovako pesak, sad dodaj vode, sad još malo, dosta je jedna lopata i samo gledaj, pa ako treba dodaj malo … „ Mešalica je pravila malter, on je zidao. Kada sam mu doneo malter, uzeo je i rekao: „Dobro je, lale, nego stavi još malo kreča, biće bolji“. Zidao je i ja sam mu se pridružio. „Dobro je to, lale, nego malo deblje ovde maltera, dobro je …“ Zidali smo tako do sumraka i on je otišao kući. Sutradan, pripremio sam malter kako me je naučio i nastavio da zidam. Bilo je to sporo, nesigurno. Konačno, popodne evo komšije Moma. Šta li će reći za moje zidarsko delo? „Ene, lale, dobro ti je ovo, samo moraš da paziš uz kanap, da vodiš lice bloka, dobro je …“ Zidali smo dalje: ja sam pre podne, sa njim popodne. Zidovi su se podizali, a svako popodne je donosilo nove savete: „Ene, lale, dobro je sve to, ali treba da …“

Garaža je odavno sazidana, u njoj je neki drugi auto, a „Fića“ recikliran. Zidajući garažu sa ovim čovekom čija je poslednja diploma svedočanstvo osnovne škole, naučio sam mnogo više od zidarskog zanata; naučio sam šta je ocenjivanje i kako se motiviše, da nikada učeniku ne kažem kako je loše uradio, nego da ukažem na makar mrvu dobrog u radu i da ga uputim da ispravi, doradi, prepravi … jer će tako biti bolje.

Mladim kolegama često ispričam ovo iskustvo pa reših da ga podelim i sa vama. Znam da umete da ocenjujete, ali „ene, lale, dobro je to, samo …“ možda će vam biti od koristi i ovo …

Zar već … ?

Proleće je, uskoro i prolećni raspust, a potom počinje lagano spremanje za kraj školske godine. Uvek kada upoznajem nove učenike, a od nedavno to je već u IV razredu, ispričam im pričicu o tome kako će sve to tako brzo proći da neće ni primetiti kada su stigli do kraja: u petom će biti malo zbunjeni jer nema njihove učiteljice, u šestom će gradivo biti nešto teže, a eto i novih predmeta, prvo fizika, a od sedmog i hemija, u sedmom će se već čekati kada će osmaci otići da oni budu „najstariji u školi“, a krenuće i probni maturski ispiti, osmi razred proleti kao tren; od početka već razmišljanja o tome kuda dalje i kako. Dok se proslave zimski praznici, a ono počela dogovaranja o proslavi maturske večeri i broju bodova za pojedine škole. U opštoj gužvi konačno objava liste ko je gde primljen i … odoste deco svako na svoju stranu, a ova škola ostaje u sećanju, vašem i našem.

Na sve to četvrtaci i petaci često malo sumnjičavo vrte glavom – ma šta nam priča … A vreme prolazi, generacije smenjuju jedna drugu i ovih dana srećem „decu“, koja su isto tako bila sumnjičava, kako uz pozdrav svom nekadašnjem nastavniku, hitaju na roditeljske sastanke, za svoju decu …

Sve je to vreme, a evo jedne vremenske linije ili ose, kako je još zovu, koja prikazuje šta se uči iz Tehničkog i informatičkog obrazovanja u šestom razredu. Možda će vas interesovati: ako ste učenik ili imate svog đaka koji je na vašem nekadašnjem mestu u staroj „Zmajevoj“ školi …

UMEĆE OCENJIVANJA VEŠTINA

Prilog je objavljen u reviji za obrazovanje i kulturu „Misao“, pilot broj od marta – aprila 2003. godine. To je bio početak jedne divne saradnje koja je potrajala sve dok revija nije promenila osnivača, pa i redakcijsku politiku.

naslovnicamisao

(za uvećani prikaz kliknite na sliku)

Визуелизација (Са Стручног скупа – летња школа: ВЕБЦИКЛОПЕДИЈА 1 – Веб – алати за графички приказ знања и њихова примена у настави, електронски семинар 21. март – 23. април 2014.)

 

uspeh

 

 

 

 

 

KADA ŽUTA MRLJA POSTAJE SUNCE

Kada želite da saznate neku veliku tajnu života, da dođete do rešenja neke velike zagonetke, tada možete posegnuti za mislima velikih umova ili pitati decu. Govoreći učenicima o prirodi, materiji, energiji, prostoru, svemiru … došli smo na jednom času do toga da je vasiona konačna, ali da nema granica. Odrasli bi tu obično stali i prihvatili činjenicu, ali jedan radoznali dečak upitao je – šta se nalazi iza, šta je iza kraja svemira? Zato je sigurno najbliži istini odgovor na pitanje šta je kreativnost onaj koji je dobijen od dece.

Kreativnost je kao ljubav. Svako voli na svoj način. Nema čoveka koji nekog ne voli. Ljubav se ne uči, ona je u nama. Zato je i svako kreativan na svoj način. Nema čoveka koji nije kreativan. Kreativnost se ne uči, ona je u nama.

Nemoguće je učiti decu, a ne biti kreativan. Nastava je čin kreativnosti. Današnja nastava podrazumeva da učenici koriste računare. Još u mlađem uzrastu lako nauče da koriste jednostavne programe za crtanje. Nešto im se pokaže, a mnogo toga i sami otkriju koristeći ogromnu radoznalost. A odrasli? Koliko su odrasli sposobni da budu radoznali i kreativni kao deca?

Bio je to lep, sunčani letnji dan. Plavim nebom su lagano prolazili oblici – mali, veliki, raznih oblika. Trebalo ih je samo snimiti kamerom. Nekoliko snimaka je zabeleženo i poslato internetom sa pitanjem – šta vidite ovde? Veliki Pablo Picasso je rekao „Neki slikari sunce pretvaraju u žutu mrlju. Drugi žutu mrlju pretvaraju u sunce.“ Evo šta su neki videli i nacrtali. Šta vidite vi?

http://www.youtube.com/watch?v=NKgBfbKB46w

Da, kao što deca kažu, kreativnost je kao ljubav. Evo primera.  Ovo je ulica kojom idem i kojom se vraćam sa posla. To je Beograd, Srbija. Sve dok nisam razmišljao o tome nisam ni primećivao svet oko sebe.

SLIKA2

Jednog dana pogledao sam koliko je mnogo reklamnih poruka (A,B,C,D) samo na ovom mestu. Video sam da su sve table za regulisanje saobraćaja (1 i 2) pozadi prazne (3). SLIKA1

Ideja – to bi bilo dobro mesto za još reklamnih panoa.

Siguran sam da ću već sutra imati neku zanimljivu ideju i da ću je ostvariti. I vi takođe. Kreativnost se ne uči, ona je u nama.

Kurs na Courseri bio je izvanredan i preporučujem ga kada bude sledeći put realizovan. Moje zadovoljstvo je tim veće što sam dobio

cert-page-001Prilog je objavljen u Prosvetnom pregledu

DSC00079 i na http://playatcreation.com/2014/03/16/dkreculj/

BROJ PI

Broj Pi ili π je matematička konstanta, takođe poznata i kao Ludolfov broj ili  Arhimedova konstanta (ne treba ga mešati sa Arhimedovim brojem), danas široko primenjivana u svim oblastima nauke. To je iracionalan broj, što znači da se ne može predstaviti kao odnos dva cela broja, pa se predstavlja beskonačnim nizom cifara i to tako da nema periodičnosti. Približna vrednost joj je 3,14159. Definiše se kao odnos obima i prečnika kruga ili kao odnos površina kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom. Oznaka π je odabrana kao prvo slovo reči περιμετρος (perimetros), što na grčkom znači „meriti okolo“. Četrnesti dan marta je svetski Dan broja Pi. Običaj obeležavanja ovog dana proširio se iz zemalja zapadnog dela sveta, gde se datum piše u obliku mm.dd (mesec.dan), korišćenjem najjednostavnije aproksimacija ovog broja 3,14. Posebno značajan trenutak u danu je 1 sat i 59 minuta, jer tada broj izgleda 3.14 1 59 što je aproksimacija na pet decimala.

Prvo veće obeležavanje ovog dana organizovao je 1988. godine Lari Šou u Eksploratorijumu u San Francisku gde je radio kao fizičar, kada su osoblje i javnost marširali oko jednog od muzejskih kružnih prostora nakon čega su jeli voćne pite. Običaj se zadržao do danas poprimiviši planetarne razmere, ali i raznolike forme, uključujući i gađanje pitama, ali i naučna raspravljanja ovom zagonetnom broju. Grad Prinston u Nju Džersiju taj dan obeležava dvostruko, i kao rođendan Alberta Ajnštajna, koji je takođe 14. marta, zato što je Ajnštajn više od dvadeset godina  radio na prinstonskom Institutu za napredne studije, pa je tada i godišnje takmičenje u prerušavanju u njihovog nekadašnjeg sugrađanina.

Da li se i kod nas obeležava i kako? Svakako ne gađanjem pitama, ali mnogo je načina i iskustava, od kojih ćemo neke podeliti s vama. Sigurno ćete i sami imati neku, još bolju, ideju. U kovinskoj „Zmajevoj“ školi u obeležavanju učestvuju učenici i mlađeg i starijeg uzrasta. Učenici četvrtog razreda snimili su kratki film, koga možete pogledati na „Jutjubu“ koristeći ključne reči u pretraživaču „Broj PI Zmaj Kovin“ (http://youtu.be/eJybxXPLoM0). Na tabli je ispisana aproksimacija broja Pi, jedan učenik „repuje“: „Zamislite sada svi, da smo mi, broj PI“. Potom defiluju učenici, „bacajući kosku“: „Baci tri, zarez, baci jedan, baci četiri … „ da bi svi na kraju završili velikim uzvikom „Piiiiiiii!“

U holu škole, ili na panoima u učionicama, priredi se izložba koja se sastoji od kratkog teksta o ovom danu, o broju i njegovim osobimana, i niza cifara boroja Pi odštampanih kao bojanka i obojenih, ukrašenih motivima koji asociraju na brojeve.

Posebno provokativno je takmičenje u sastavljanju što dužih rečenica čiji broj slova u rečima odgovara nizu brojeva koji čine ovaj neobični broj. Na primer: „Ана(3), и(1), Јова(4), и(1), други(5), пријатељи(9), су(2), видели(6), ласте(5) ….“

Za učenike sedmog i osmog razreda, zanimljivo je kako bi ovaj broj izgledao u binarnom obliku, s obzirom da su prevođenje učili u Informatičkim tehnologijama u sedmom razredu. On je 11,00100100001111110110 itd. što je lako proveriti na bilo kom računaru koristeći Kalkulator iz ofisa, gde se u naučnom modu nalazi i memorisani broj Pi, čiji se prikaz odabere da bude u „bin“, umesto u „dec“. Uz Kalkulator, evo i jedne matematičke igre: broju 1234, zamenite mesta prvim dvema i poslednjim dvama ciframa – broj postaje 2143. Podelite taj broj sa „dva–dva“ (22, tj. 2143/22 = 97,40909…). Ako se Izvadi 2×2 koren (četvrti koren) ovog broja rezultat je vrlo blizu našeg broja: 3,14159265.

Na kraju, evo aproksimacije broja Pi sa većim brojem decimala, mada se na internetu može lako doći i do sto i više: Pi je 3,14159 26535 89793 23846 26433 83279 50288 41971 69399 37510 58209 74944 5923 … Srećan vam i zabavan Dan broja Pi!

Lična profesionalna filozofija

Kako radim, podučavam? Oduvek sam se užasavao ljudi koji su sebe smatrali omnipotentnim. Stoga, u svom radu sledim misao: Mana mnogih ljudi je što žele da budu učitelji drugih, a zapravo bi trebalo još dugo da ostanu učenici, kako reče Spinoza ili, Epiktet: Nemoguće je naučiti nešto, što se misli, da se već zna.

Koji je moj dominantan stil rada, podučavanja? Sama priroda predmeta koji predajem preko tri decenije, a i moj lični afinitet najbolje je definisao  Bendžamin Frenklin: Reci mi i ja ću zaboraviti. Poduči me i ja ću se setiti. Uključi me u rad i ja ću naučiti, ali i Henri Ford – Svako ko prestane učiti je star, bilo da ima dvadeset ili osamdeset godina.

Zašto radim baš na taj način? Zato što ne mogu drugačije, a da to bude valjano, da moja nastava bude obostrano zadovoljstvo … Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo, napisao je školski drug mog oca, pesnik Miroslav Mika Antić.

Davno sam počeo, budućnost je pokazala da je vredelo tako, jer su generacije učenika već odavno uspešne u njoj, i njihova deca koju vodim u neku novu nezamislivu budućnost.

Слика

 

Ovo je deo ličnog profesionalnog portfolija, koji ukratko prelistan izgleda ovako

Mediji u rukama publike

Kada sam pre mnogo godina zakoračio u svet prosvete, a u njemu sam i odrastao jer su mi i otac i brat bili profesori gimnazije, bilo je to ogromno oduševljenje. Od tada je prošlo više od tri decenije, a ja sam i dalje oduševljen, kao onih davnih dana s polovine osamdesetih godina prošlog stoleća.

Mnogo sam radio, a sve je ostajalo u okvirima učionice. Tadašnji savetnik u pančevačkom Prosvetno pedagoškom zavodu, rekao je na jednom seminaru da se kod nas odlično radi, ali da to ostaje nezapaženo jer niko ništa ne objavljuje. Uzeh pisaću mašinu, mehaničku sa indigom, počeh da pišem i dostavljam poštom priloge. Podsećam, tada je i digitron, kalkulator, popularno nazvan po fabrici u Istri, u Bujama, koja ga je prva u Jugoslaviji proizvela, bio čudo. Da, bio je to, današnjim generacijama, nezamislivi svet bez računara, bez interneta.

Pisao sam i slao i gle čuda, moji prilozi počeše redovno da se pojavljuju na sranicama beogradskog „Prosvetnog pregleda” i „Politike”, novosadskog časopisa „Misao” i drugde. Dolaskom novog direktora na čelo naše škole, nekadašnjeg mog nastavnika i odeljenskog starešine, ponudio sam se da radim poslove informisanja o školi, da javljam lokalnim medijima o svemu što se u njoj događa, a može da bude zanimljivo. Rado je prihvatio. Sećam se da su prve informacije bile obaveštenja roditeljima da su deca koja su bila na ekskurziji negde na jugu Srbije, dobro i zdravo putovala, da se sa recepcije javio jedan od nastavnika i da roditelji ne brinu. Mobilnih telefona tada nije bilo.

Tako uđoh u Informativni centrar Kovin, koji je imao svoj list, dvonedeljnik i lokalni radio, jedan od najstarijih u Vojvodini sa programom na svim jezicima manjina. Obreh se u svetu novinarstva i postadoh, u svojoj sredini, pionir građanskog novinarstva. Kako ga je definisao Jay Rosen, profesor novinarstva na NYU, „građansko novinarstvo nastaje, kada ljudi, ranije nazivani publika, uzimaju u svoje ruke medijske alate kako bi se međusobno obaveštavali.” A onda to postade tako uobičajeno, da sam osetio istinitost šaljive tvrdnje da novinarstvo nije zanimanje već dijagnoza. U toj istoj mojoj prvoj redakciji spozano sam i šta znači moć medija, ali i (ne) sloboda. Jednom prilikom čuo sam savet, pročitan između redova: „Do mile volje kudi kancelara, ali nikad nemoj lokalnog mlekara”. Bili su to dani kada se tek u tragovima naslućivala demokratija i sloboda medija. Razumeo sam, postao sam sam svoj urednik, ma kako to shvatili.

Ponekad pomislim da li se ispod poveza Justicije zaista nalaze oči i koliko takva, oslonjena samo na ono što čuje može da bude objektivna, a „Justitia est fundamentum regnorum”, kako piše na Magistratu mog rodnog Pančeva.

Prošle su godine, a ja sam i dalje u medijima. Uvek freelancer: na radiju, televiziji, časopisima, nekad po pozivu, na terenu ili u udobnosti kamernog rada, sve je to postalo deo mene. U zavisnosti od vremena, manje ili više priloga, u Srbiji ili izvan nje, a zašto ne priznati, katkada bude i mesečnih honorara koji su u visini plate. Ipak, ovaj posao se ne može raditi zbog novca; bez urođenog osećaja ne može – isto kao i nastava. Zar ne?

Nedavno sam razgovarao o bezbednosti podataka, opasnostima koje vrebaju na svetskoj mreži. Čudno ili ne, ali sve što se nalazi u mojim računarima je ili već objavljeno ili je pisano da bi bilo objavljeno. Nemam tajni, pa se nemam čega ni bojati. Kako bi u onim konfekcijskim filmskim replikama rekli – ako ti otkrijem tajnu, moraću da te ubijem. Nemam tajni, pa su svi bezbedni.

Blog? Da, vrlo lepa i korisna stvar, ali ne osećam potrebu za njim. Zapravo, evo sada napisah ovih par redova, sve gledajući na sat. Treba poći u školu. I iz ovo malo reči, verujem da ste shvatili zbog čega. Bez naslova 630 reči. Moja mera, ako se ima šta reći, dovoljno – ni manje, ni više.